Beam me up, Scotty!

Evo jedan post za sve one koje interesuje kako izgleda NMR pregled. Prije svega NMR je skraćenica za nuklearnu magnetnu rezonancu. To je metod “slikanja” unutrašnjosti ljudskog tijela kod kojeg se koriste jaki magneti i more fizike o kojoj neću ovdje.

Moje iskustvo je vezano za dijagnostički centar u Banjaluci. Sve počinje zakazivanjem pregleda. Meni je pregled zakazan za nešto malo više od mjesec dana od dana kada sam došao da zakažem, što se smatra kratkim rokom.

Napominjem da nisam imao nikakve veze. Jednostavno sam otišao u dijagnostički centar i dvije vrlo ljubazne sestre su mi dale formular koji trebam da popunim te mi zakazale pregled za 29.5 u 15:30.

Nešto prije zakazanog roka počeo sam da se interesujem za sam pregled pošto mi niko nije rekao kako to izgleda. Pročitao sam na internetu sve što sam mogao pročitati i kao rezultata toga odlučio sam da se danas pojavim nešto ranije, odjeven u odjeću u kojoj nema metalnih predmeta. Obrazac nisam popuno zato što je bilo nekoliko krajnje nejasnih pitanja, npr. jesam li imao rentgenski pregled i kad (jesam, neakd davno).

Ljubazna sestra me je odmah upitala zašto nisam popunio obrazac na šta sam ja spremno iskočio sa svojim pitanjima. Sestra mi je ljubazno objasnila da trebam da popunim obrazac, posebno dio u kojem se izražavam o tome imam li kakvih metalnih implatata i da potpišem. Dio sa rentgenom nije bio važan pa ga nisam ni popunio.

Dalje sam objasnio da nosim sočivao a sestra me je uputila da ista i skinem. To sam i uradio pošto sam bio spreman za ovakav razvoj situacije.

Sestra (mlada, plava :) ) me je potom odvela u kabinu, iako je moje zakazano vrijeme pregleda trebalo da bude tek za nekih pola sata, i rekla mi da se presvučem u pripremljenu bolničku odjeću s tim da mogu da zadržim svoj donji veš. Dakle, zbogom moje znanje sa interneta i moja trenerka bez metala.

Ovdje ne mogu da ne primjetim da svi zdravstveni radnici kod kojih sam dosad bio imaju tendenciju da me skidaju.

Bolnička odjeća je bila nevjerovatno široka i velika. Bukvalno kao da je pripremljena za ljude od nekih 200 kilograma. Vjerujem da sam jako jako smješno izgledao u istoj.

Prelazak u obližnju sobu u kojoj je uređaj. Sestra mi daje instrukcije da legnem na pripremljeni sto i to tako da mi je glava ka uređaju u kalupu za glavu i tako da ležim na leđima. Objašnjava mi da je apsolutno važno da ostanem potpuno nepomičan tokom snimanja. Podiže sto i uvlači ga, a i mene na njemu, u tubu. Prvi utisci: tuba je jako, jako uska. Bukvalno imam utisak da bi neko sa nešto malo širim ramenima od mojih jako teško stao u istu. Poklopac tube je na nekih tridesetak centimetara od mog lica. Na njemu je nacrtana siva široka linija. Sve je jako osvjetljeno.

Sestra me je upozorila da je uređaj jako bučan međutim sve počinje prilično tiho. Čuje se zvuk sličan pumpanju a potom i zvuk sličan bušilici. Nakon izvjesnog vremena zvukovi postaju sve intersantniji i sve više podsjećaju na zvukove sa Enterprise-a. Jedan dio pregleda zvukovi su takvi da jako jako podsjećaju na tehno muziku. Buka uopšte nije tako jaka a osjećaja klaustrofobije nema pošto je glava gotovo izvan tube. Snimanje traje nekih petnaestak minuta i tokom snimanja operater je dva puta pomjerao sto naprijed nazad.

Po završetku snimanja sto izlazi vani a utom dolazi i sestra koja ga ljubazno spušta tako da ne moram da skačem i upućuje me da se presvučem u svoju odjeću. Na šalteru mi kaže da po nalaze mogu doći već za jeda sat ili bilo kad sutra kad mi odgovara. Odabiram opciju B.

Participaciju za pregled, koja je nešto oko 90KM, plaćam sutra prilikom preuzimanja nalaza.