Sasvim slučajno

Sve zavisi od toga kakva si. Nekad možda i najgore vidiš kao nešto što će samo kratko trajati i proći a nekada nisi zadovoljna ni onim najboljim što imaš. Ponekad tražiš dlaku u jajetu, patiš i kad nemaš zbog čega, bojiš se duhova iz ormara i straha samog. Kada je tako ne možeš da vidiš ono lijepo, čak ni kad ti je to ispred očiju. Umjesto toga tražiš kako da svoje otrove prespeš, kako da povrediš nekog ko te svojom pažnjom i ljubavlju čini slabom. Možda je baš danas taj dan. Možda baš danas nećeš biti zadovoljna ničim na ovom svijetu, sobom posebno. Činiće ti se da više ništa lijepo nema i da je sve oko tebe blato u kojem ti svi tvoji životni principi pomažu samo da potoneš i da se udaviš. Uzećeš možda i nož svojih riječi, naoštriti ga od kosu u kojoj ti rastu sijećanja, i zariti ga u najdublju ranu koju imaš.  Bićeš sigurna da jedino tako može, da jedino tako mora i da je jedino tako, odvajkda, i trebalo da bude.  Vjerovaćeš da se ne umiješ radovati ni maloj bubi, ni čaši

U mome je selu dugo postojala Đuranova lipa. Pamtim je još od malih nogu. Mojih, ne njenih. Istrpila je razne oluje, grmečka nevremena i ljetnje suše ali se nikada nije mijenjala. Ostajala je ista sve dok jedne godine, načisto odjednom, nije propala, prelomila se i postala nešto sasvim drugo. Čini mi se da je ova, sada je već sigurno, varljiva, 2013ta godina, takva jedna godina. U proteklih par godina upoznao sam sjajne momke, prave frajere, kojima je glavna zajednička osobina bila ta da su zaklete neženje. Zaista, napadale su na njih, primjenjujući najubojitija ženska oružja: tanke vratove, mirisne majice, raskošne grudi i vatreno crvene haljine, razne ljepotice, žene zbog kojih bi Grci zaboravili lijepu Helenu, međutim, oni se nisu dali. Princip je princip, nema tu mrdanja. Sve do ove godine. Jedan po jedan, one najzagriženije neženje su položile koplja. Otišli su svukuda, uvukli se u ženske zagrljaje za koje im se činilo da slađih nikad nisu imali. Prestali su da se ritaju

Prvo na šta pomislim kada se spomene Crna Gora je zavjet koji sam već dva puta sam sebi dao: Nikad više! Problemi sa prljavim morem, neljubazni domaćini, precijenjene usluge i vašarska atmosfera su nešto što je iz mog ugla savršeno obilježavalo ovo  skriveno mesto . Sticajem okolnosti, zahvaljujući jednom malom Vasi, Filipinima i dvoma pjevačima ove godine sam odlučio da ponovo prekršim svoj zavijet i da opet odem u Crnu Goru. U odnosu na prošli put neke su stvari bile iste, a mnoge nisu. Društvo je bilo bolje, putovanje lakše, prsten sjajan. Sve do granice sa Crnom Gorom gotovo ništa nije bilo novo. Uspio sam čak i da prepoznam staru kuću o kojoj sam ti već jednom govorio .Stoji, jednako pusta, jednako opominjući. Na granici, prvo iznenađenje, granični policajac, stariji čiča, nasmijan od uva do uva, samo je ovlaš pogledao naše dokumente i poželio nam dobrodošlicu u Crnu Goru. Pitao sam ga za čuvenu ekološku taksu ali mi on, ne skidajući osmjeh sa lica, reče da toga više nema i