Biće skoro propast svijeta

Prema poslednjim informacijama, najnovija propast svijeta će se desiti potkraj 2010. godine.

Nemojte da se smijete, ovaj put je stvarno! Zaboravite sve one komete, koje su dosad prijetile da nas unište svojim sve bližim i bližim prolascima, zaboravite milenijumski bug zahvaljujući kome bi nas uništili raspojasani računari koji ne znaju da broje preko 2000, zaboravite globalno otopljavanje i efekte povećane emisije CO2 (zaboravite i Al Gora sve u svemu), zaboravite i slom finansijskog sistema (zeitgeist fanovi žao mi je)...

Sad mi nešto pade na pamet, da odkako sam se rodio, stalno živim u kratkim periodima između dvije propasti svijeta (dosad uglavnom nerealizovane ako izuzmem par ličnih koje nisu ostvarile veći uticaj na ostatak svijeta).

Ovaj put je stvarno. Izvjesna balkanska baba, koja je usto i proročica i mrtva, je jasno rekla da će propast svijeta biti potkraj 2010. godine . Dobro, možda ne baš jasno, ali tumači koji znaju da rastumače njene nejasne misli se slažu, propast svijeta samo što nije.

Sad, moram priznati da se nisam konsultovao sa drugim apsolutnim autoritetom na ovom polju, vidovitim Milanom, al zar da sumnjam u vidovitu babu koja je pričala sa vanzemaljcima i koja je Breni prorekla da će da se uda za Bobu? Heeej, prorekla Breni da će da se uda za Bobu!!!! Pa samo to je vrhunski dokaz vidovitosti.

Dakle, propast svijeta samo što nije. Uzimam to kao činjenicu. Sad su mi još samo potrebni uputstvo i odgovarajuća oprema “za zadnje dane i period poslije, 2009-2010 edicija”. Prvo što mi pada na um jeste potpuna revolucija.

Dajem otkaz na posao kojim se bavim, opljačkam prvu neuglednu staricu s većom torbom (omiljeni motiv iz filmova a i penzioneri imaju novac, zar ne?), prodam sve što imam, odselim se na Kubu (valjda mi Fidel neće sada umrijeti), smuvam dvije do tri opasno zgodne kubanke i na smrt se zaljubim u njih, i provedem poslednje dane na nekoj dugačkoj kubanskoj plaži, obasjan sve jačim suncem, ne bojeći se ni raka kože, ni side ni bilo kakve druge fatalne bolesti, ne razmišljajući o bilo kakvoj teškoj temi.

Mogao bi, recimo, za svoju dušu, da fotografišem prirodne ljepote Kube (i uživam u njima :) ), da čitam stripove, pravim kule od pijeska, gledam stare filmove, slušam opere, pišem pisma i stavljam ih u boce kao zimnicu. Možda bi mogao i da pokrenem neku pobunu protiv nečega. Čuj, sasvim sam siguran da bi mogao provesti godinu dana na taj način.

Ono što me sprečava da uradim nešto takvo, to je onaj mali crv u meni, ona ljudska crta koja uvijek sumnja da je prevarena. Šta ako, u vrijeme predviđene propasti svijeta, isti oni tumači dođu i kažu: “Mi se izvinjavamo, mnogo se izvinjavamo, nismo dobro rastumačili. Nije danas ali propast svijeta će sigurno biti, po poslednjem tumačenju za godinu dana od danas”. Šta onda?

Zbilja, kako bi prihvatili propast svijeta kada bi znali da je neizbježna i da će sigurno da se desi, evo recimo 3.4.2010.? Možda bi mi se pridružili na Kubi u koloniji slobodnih duša ili bi i ja sa vama svaki dan i dalje išao na posao, baš kao oni dobitnici velikih lutrijskih dobitaka koji nastave svoje živote baš kao da se ništa nije desilo. Čemu bi više posvećivali vremena, čemu manje?

Hajde da čujem, kad bi zaista propast svijeta bila 3.4.2010, šta bi radili do tad?