Buđenje

Ljepotice, dosta je bilo spavanja. Vrijeme je da se probudiš!

Vrijeme je da ne dopustiš da ti bilo ko kaže da nešto ne možeš, da za nešto nisi dovoljno dobra. Nema, na ovom svijetu i nekoliko susjednih planeta, toga što ti, draga, ne možeš da uradiš na najbolji mogući način onda kada ti je do toga stalo.

Znaš, kada nešto želiš, kad želiš tim svojim ludim srcem, onda se i poslednji kamen na ovoj planeti zatrese i sve se zlatne ribice udruže kako bi ispunile tu tvoju želju. Pričala mi je pokojna baba da je tako, a znaš, ona je bila žena koja ne laže.

Hajde, zaista, dosta je bilo. Budi se! Budi se i počni da sanjaš (što reče negdje neki pametni čovjek). 

Znaš, ti i ja više nismo toliko mladi da bi smjeli toliko da spavamo (osim eventualno zajedno) i imali toliko dana da ih poklanjamo onima koji nas ne razumiju, koji su sivi, koji znaju da broje samo do 31. 

Nemamo, malena moja, vremena da bi ga rasipali na ljude s kojima nam nije dobro. Nikad ga nismo ni imali.

Podigni tu svoju lijepu glavu i daj otkaz svima koji ti u tvom životu na poklon za rođendan ne donose sretne sate. Daj otkaz i onima kojima moraš slikati a znaš da su za sve tvoje boje slijepi (i progledaj mi kroz prste jer znaš da raspoznajem jedno pet, najviše šest boja).

Lupi tom svojom malom šakom o sto (samo vrlo, vrlo pažljivo jer nije ta ruka za lupanja stolova) i opsuj (u sebi, da te niko ne čuje) sve te koji su te, evo već godinama, kao živo blato uvlačili u svoje beznadežne živote.

Izjuri ih sve iz svojih lijepih očiju.

Raduj se kad vidiš crnu mačku, raduj se kad izbrojiš 13. Raduj se kad u očima djeteta vidiš kako raste i kad u njegovim očima vidiš kako mu nisu potrebna slova da bi imalo svoju ličnost.

Ne žali za onim šta je moglo biti i ne pitaj se jesi li na nekoj raskrsnici pogrešno skrenula. Dug je još put pred nama i na kraju ćeš završiti tačno tamo gdje si htjela (makar to bilo i negdje u mojoj blizini), samo nastavi da koračaš.

Podigni taj svoj glas tek toliko da se njime boriš protiv 7.5 tona CO2 koje svakog dana proizvode vozači u jednom gradu (za šta nam treba 150 000 stabala lipa, baš kao onih naših, da prečiste). Podigini taj svoj glas da me pozoveš u nedoba, kad nikog drugog ne bi pozvala, i dozovi me makar bila i na naopakom kraju svijeta.

Hajde budi se i ne zaboravi da se još uvijek pitam, hoćemo li se ti i ja, ikad, stvarno poljubiti, jednom kad oboje budemo budni.