Bez naslova
Pitam se kako bi, kada bi neko, pomalo zaljubljen, pomalo lud, potpuno staromodan, pisao pismo tamo nekoj, potpuno savršenoj za njega, maloj boginji sa nekoliko ozbiljnih mana, to pismo izgledalo? Možda bi negdje na nečijem dlanu neko nekad mogao pronaći nešto ovako:
Napade me danas, tamo negdje oko 4 i 15, 4 i 17 da budem tačan, strašna želja da te čujem. Sjedim misleći o bog zna kakvim velikim i bitnim stvarima, lemurima i lamama, Norveškoj i Švedskoj, svemu osim o tebi, kad odjednom, kroz sve te misli, iskoči ti. Iskočiše te tvoje lijepe oči, pomalo klempave uši i sasvim ružna koljena.
Samo da znaš, nisam te zvao. Neeee, ja to nikad ne bi učinio. Nikako to ne priliči ozbiljnom muškarcu.
O kako sam samo danas, tamo negdje oko 4 i 15, 4 i 17 da budem tačan, želio da mi se javiš. Da čujem tvoj glas ili da makar vidim malu poruku od tebe. Samo da mi kažeš ćao i da mi se učini da nije onako kako jeste. Sad ako bi mi na primjer rekla: "Volim te", makar me i slagala mada znam da to nije moguće, e to, to bi bio praznik.
Samo da znaš, to da sam toliko želio da se javiš, to ti nikad ne bi priznao. Ko si ti da te ja toliko trebam tu i tamo, kad god mi stvarno treba neko?
Nekad sebi lažem da i ti želiš isto, da ti se javim, ali u našem šahu ni ti ni ja nismo dovoljno hrabri da narušimo pat poziciju statusa quo: ti se praviš da ti je baš svejedno, ja se pravim da mi je svejednije a znaš sve mi se čini da bi ti trebao već jednom reći ono što mi je baba govorila da se ženi nikad ne govori. Govorila mi je mudra baba da se ženi nikad ne govori koliko ju voliš.
Piše negdje i kažu neki da nisi moja. Kažu da ta tvoja sjajna kosa koju bi samo moje ruke znale pomilovati kako treba, nije moja. Kažu ni da te tvoje lude usne koje bi ljubio danima, bez prestanka, do potpune dehidracije, nisu moje. Kažu da ništa nije moje, ni tvoj sretni osmjeh i kažu da se nikad nećeš buditi sklupčana na mojoj ruci.
Poneko u to i vjeruje (možda ponekad i ti sama) ali znam da si moja onako kako nikad tuđa biti nećeš. Znaš da te ja više volim u snovima nego svi drugi na javi ali znaš i ti da ti, gotovo sigurno, nikad neću reći ono što bi trebao, onda kada bi trebao, onako kako bi trebao.
Znamo mi da će ti se zbog svega toga i večeras štucati.
Dakle? Šta bi ti kad bi ti neko napisao nešto baš ovako? Možda bi mu poslala mali odgovor?
Napade me danas, tamo negdje oko 4 i 15, 4 i 17 da budem tačan, strašna želja da te čujem. Sjedim misleći o bog zna kakvim velikim i bitnim stvarima, lemurima i lamama, Norveškoj i Švedskoj, svemu osim o tebi, kad odjednom, kroz sve te misli, iskoči ti. Iskočiše te tvoje lijepe oči, pomalo klempave uši i sasvim ružna koljena.
Samo da znaš, nisam te zvao. Neeee, ja to nikad ne bi učinio. Nikako to ne priliči ozbiljnom muškarcu.
O kako sam samo danas, tamo negdje oko 4 i 15, 4 i 17 da budem tačan, želio da mi se javiš. Da čujem tvoj glas ili da makar vidim malu poruku od tebe. Samo da mi kažeš ćao i da mi se učini da nije onako kako jeste. Sad ako bi mi na primjer rekla: "Volim te", makar me i slagala mada znam da to nije moguće, e to, to bi bio praznik.
Samo da znaš, to da sam toliko želio da se javiš, to ti nikad ne bi priznao. Ko si ti da te ja toliko trebam tu i tamo, kad god mi stvarno treba neko?
Nekad sebi lažem da i ti želiš isto, da ti se javim, ali u našem šahu ni ti ni ja nismo dovoljno hrabri da narušimo pat poziciju statusa quo: ti se praviš da ti je baš svejedno, ja se pravim da mi je svejednije a znaš sve mi se čini da bi ti trebao već jednom reći ono što mi je baba govorila da se ženi nikad ne govori. Govorila mi je mudra baba da se ženi nikad ne govori koliko ju voliš.
Piše negdje i kažu neki da nisi moja. Kažu da ta tvoja sjajna kosa koju bi samo moje ruke znale pomilovati kako treba, nije moja. Kažu ni da te tvoje lude usne koje bi ljubio danima, bez prestanka, do potpune dehidracije, nisu moje. Kažu da ništa nije moje, ni tvoj sretni osmjeh i kažu da se nikad nećeš buditi sklupčana na mojoj ruci.
Poneko u to i vjeruje (možda ponekad i ti sama) ali znam da si moja onako kako nikad tuđa biti nećeš. Znaš da te ja više volim u snovima nego svi drugi na javi ali znaš i ti da ti, gotovo sigurno, nikad neću reći ono što bi trebao, onda kada bi trebao, onako kako bi trebao.
Znamo mi da će ti se zbog svega toga i večeras štucati.
Dakle? Šta bi ti kad bi ti neko napisao nešto baš ovako? Možda bi mu poslala mali odgovor?
Коментари
Постави коментар