Đuranova lipa
Pada kiša.
Neumorno, evo već više od mjesec dana, pada kiša. Oprala je već hiljadu puta sve one ulice kojima prolazimo (nažalost ne zajedno), kao za paradu spremila ovo lijepo drvo ispod mog prozora i sad, sad bi mogla i da prestane.
Volio bih da prestane jer mi je palo na pamet da te odvedem do Đuranove lipe. Ti, naravno, ne znaš gdje je ta, već stara i oronula ali veoma važna lipa. Šteta je živjeti tolike godine a da ne znaš gdje je Đuranova lipa. Prosto šteta. Morao bih, stoga, baš ja da ti je pokažem.
Do te lipe se ne ide praznih ruku. Na neki način, kao da ideš i samom, osim po lipi ni po čemu drugom upamćenom, Đuranu. Pošto je red da ponesem nešto, ponio bih jedno malo ćebence, čisto da se nađe, ako se slučajno umoriš i poželiš da tu pod lipom prilegnemo malo. Daleko od tog da te ja ne bih nagovarao, ali treba znati, nije lako do Đuranove lipe uz onaj "klanac" doći.
Zato što je i prevara dio igre, ponio bih i jednu knjigu, da misliš da ću ti je čitati, da ću ti govoriti sve one divne riječi, odijeke nečijih zaljubljenih misli, ali za čitanje ne bi baš imali vremena. Jednom kad bi ga vidjela shvatila bi da je bolje od čitanja, gledanje plavog neba dok ležiš na leđima i jedeš trešnje koje sam ti ubrao baš u živoj ogradi uz "Plećinu" (s tim da bih ti trešanja ubrao najviše jednu šaku, jer ko bi dočekao da pojedeš više) ili piješ sok od zove.
Pazi, moram te upozoriti, Đuranova je lipa opasna vrlo. Čuo sam neke, neprovjerene, priče da su baš tu mnogi momci na prevaru poljubili mnoge, prave i prirodne, ljepotice dok su one bile sluđene mirisom junske lipe i ljepotom oblaka iznad nje. Nije da nemam nikakve planove, čisto spominjem.
Volio bih pod tom lipom da vidim tebe, sretnu i smirenu, pomalo umazanu trešnjama. Volio bih da mogu da vidim jel nebo nad Đuranovom lipom ljepše kad se gleda u tvojim očima. Volio bih da te vidim pod Đuranovom lipom, zadihanu, znojnu i srećnu koliko nikad nisi bila, toliko srećnu da zaboraviš na sve drugo osim nas i Đuranove lipe. Baš tebe bih volio da vidim pod tom lipom, ne neku koja ima tvoju kosu, tvoje oči, tvoj vrat i sve ostalo, relevantno, tvoje.
Volio bih da budeš jedina kojoj sam ikad pokazao gdje je ta, Đuranova, lipa.
Volio bih da prestane kiša.
Neumorno, evo već više od mjesec dana, pada kiša. Oprala je već hiljadu puta sve one ulice kojima prolazimo (nažalost ne zajedno), kao za paradu spremila ovo lijepo drvo ispod mog prozora i sad, sad bi mogla i da prestane.
Volio bih da prestane jer mi je palo na pamet da te odvedem do Đuranove lipe. Ti, naravno, ne znaš gdje je ta, već stara i oronula ali veoma važna lipa. Šteta je živjeti tolike godine a da ne znaš gdje je Đuranova lipa. Prosto šteta. Morao bih, stoga, baš ja da ti je pokažem.
Do te lipe se ne ide praznih ruku. Na neki način, kao da ideš i samom, osim po lipi ni po čemu drugom upamćenom, Đuranu. Pošto je red da ponesem nešto, ponio bih jedno malo ćebence, čisto da se nađe, ako se slučajno umoriš i poželiš da tu pod lipom prilegnemo malo. Daleko od tog da te ja ne bih nagovarao, ali treba znati, nije lako do Đuranove lipe uz onaj "klanac" doći.
Zato što je i prevara dio igre, ponio bih i jednu knjigu, da misliš da ću ti je čitati, da ću ti govoriti sve one divne riječi, odijeke nečijih zaljubljenih misli, ali za čitanje ne bi baš imali vremena. Jednom kad bi ga vidjela shvatila bi da je bolje od čitanja, gledanje plavog neba dok ležiš na leđima i jedeš trešnje koje sam ti ubrao baš u živoj ogradi uz "Plećinu" (s tim da bih ti trešanja ubrao najviše jednu šaku, jer ko bi dočekao da pojedeš više) ili piješ sok od zove.
Pazi, moram te upozoriti, Đuranova je lipa opasna vrlo. Čuo sam neke, neprovjerene, priče da su baš tu mnogi momci na prevaru poljubili mnoge, prave i prirodne, ljepotice dok su one bile sluđene mirisom junske lipe i ljepotom oblaka iznad nje. Nije da nemam nikakve planove, čisto spominjem.
Volio bih pod tom lipom da vidim tebe, sretnu i smirenu, pomalo umazanu trešnjama. Volio bih da mogu da vidim jel nebo nad Đuranovom lipom ljepše kad se gleda u tvojim očima. Volio bih da te vidim pod Đuranovom lipom, zadihanu, znojnu i srećnu koliko nikad nisi bila, toliko srećnu da zaboraviš na sve drugo osim nas i Đuranove lipe. Baš tebe bih volio da vidim pod tom lipom, ne neku koja ima tvoju kosu, tvoje oči, tvoj vrat i sve ostalo, relevantno, tvoje.
Volio bih da budeš jedina kojoj sam ikad pokazao gdje je ta, Đuranova, lipa.
Volio bih da prestane kiša.
Коментари
Постави коментар