Ćutanje

Već znaš da nije dovoljno da pročitaš ono što ti je neko napisao da bi znala šta taj misli. Ponekad, nije dovoljno ni da ga slušaš, držeći ga za ruku, dok ti govori.

Riječi, nisu dovoljne. Bitno je i ko ih, kada, kako i kome izgovara.

Uzevši u obzir koliko je toga potrebno da bi se razumjeli čudno je da ikad uspijemo. Sigurno da je mnogo lakše nešto protumačiti na pogrešan nego na ispravan način (jer ispravan je samo jedan a pogrešnih najmanje hiljadu).

Zbog takvih se nesporazuma štošta dešava.

Desi se tako da ne razumiješ kad ti neko govori da te voli, već samo da čuješ dio u kojem ti kaže da nije u tebe zaljubljen.

Desi se i da ti neko ponudi brak ili čak da klekne pred tebe, raširi ruke i kaže: Bez tebe ne mogu a ti radi šta god hoćeš. Desi se da ni to ne razumiješ.

Desi se i da neko bude zaljubljen u tebe, ponekad i paran broj godina, a da ti ne uspije reći šta i kako osjeća.

Desi se i da neko gori kao vatra kad je blizu tebe i da se u svakom trenutku jedva savladava da te ne prebaci preko ramena i odnese u svoju pećinu a da si ti ubjeđena da je hladan kao led.

Ponekad se desi i da tvoje sitne laži, za koje misliš da su tako uspješne, padnu na nečije srce ne kao datule već kao kiseli limunovi.

Najstrašnije što se desi jeste da ponekad ti nesporazumi dovedu do konačnih i nepopravljivih stanja, ma koliko ti to izgledalo nemoguće.

Ispada, da je, ponekad, najbolje ćutati.