Miris lipe
Ja sam se prvi put, pravo, poljubio ispod neke daleke lipe, jednog ljeta, sada toliko davnog da se pitam jel to stvarno i bilo ili sam sve samo sanjao. U oba slučaja bi volio da se desi ponovo ali nažalost, nikad neće.
Neka priča ko šta hoće, ali prvi poljubac se pamti. Sve u vezi njega se jednostavno ne zaboravlja, ni boja kose najljepše cure u gradu, ni njene oči, ni lipa. Poljubili bi se mi i bez lipe, sve da je tu bio i kineski šoping centar, ali sa lipom, s njom je bilo jednostavno savršeno. Sad je oko te lipe šoping centar (dobro nije kineski) i sve i kad bi se imao s kim ljubiti ne bi to bilo baš tako savršeno kako je bilo.
Sjedio sam jednom tako u parku sa djevojkom tako dobrom da sam, samo pred njom, bio spreman da kleknem i da kažem: Učini šta god hoćeš. Ona je plakala, stvarno ni dan danas ne znam zašto, a ja, ja nisam nikako znao kako da joj kažem sve ono što sam želio. Uh, bilo je toliko toga što sam želio da joj kažem. Lako je pričati kad ti nije stalo, ali kad jeste ni ja ne umijem da složim ništa više od dva bijedna slova (nikako svih 7). Sad taj park ruše a to što sam jedino tu bio potpuno bespomoćan pred parom lijepih očiju, to nikog nije briga. Nekom livada meni centar svemira napravljen od kriptonita.
Trčao sam jutrima po jednom parku, nadajući se da ću vidjeti ovu jednu jogunastu i ludu malu (sunce li joj njeno) i smršao neviđeno u tom procesu ali male, ujutru, nisam vidio. Zasad, progres zaobilazi taj park, pa je moguće, mada malo vjerovatno, da je ako nastavim trčati nekad i stignem. Mada, previše sam ja star za tu... zabavu ( i nepopravljivi sam hedonista) a i dok sam ja trčao mala je počela da se šminka i prestala da bude klinka (sunce li joj njeno, ono nenormalno).
Vjerovala ili ne zvala me ja da idemo nasamo u mračni park, jedna mala koja je znala šta hoće. Zvala me je ali nisam otišao. Znam, do mene je ali šta da radim. Gdje nema hemije džaba fizika i geografija.
Čujem ovih godina se parkovi prodaju kao ledine (baš kao da bisere prodaješ kao klikere) a ni cijena nije loša. Nešto razmišljam, ukoliko onolika ledina košta toliko koliko kažu, evo ja ću da uzmem kredit (pod najnepovoljnijim uslovima) i da otkupim onu lipu iz prvog paragrafa, klupu iz drugog, stazu iz trećeg (ili makar komad od 10 m kud mora proći) i ono malo tajno mjesto koje čuvam da na njemu prvi put poljubim poslednju ženu u koju ću se zaljubiti.
Skupio bih eto par tih stvari i obećavam ne bih ništa na njima gradio. Možda bih samo postavio pločice da navode značaj mjesta. Sabrao bih ih da i ja, kad je već Tito mogao, imam svoje staze evolucije.
Neka priča ko šta hoće, ali prvi poljubac se pamti. Sve u vezi njega se jednostavno ne zaboravlja, ni boja kose najljepše cure u gradu, ni njene oči, ni lipa. Poljubili bi se mi i bez lipe, sve da je tu bio i kineski šoping centar, ali sa lipom, s njom je bilo jednostavno savršeno. Sad je oko te lipe šoping centar (dobro nije kineski) i sve i kad bi se imao s kim ljubiti ne bi to bilo baš tako savršeno kako je bilo.
Sjedio sam jednom tako u parku sa djevojkom tako dobrom da sam, samo pred njom, bio spreman da kleknem i da kažem: Učini šta god hoćeš. Ona je plakala, stvarno ni dan danas ne znam zašto, a ja, ja nisam nikako znao kako da joj kažem sve ono što sam želio. Uh, bilo je toliko toga što sam želio da joj kažem. Lako je pričati kad ti nije stalo, ali kad jeste ni ja ne umijem da složim ništa više od dva bijedna slova (nikako svih 7). Sad taj park ruše a to što sam jedino tu bio potpuno bespomoćan pred parom lijepih očiju, to nikog nije briga. Nekom livada meni centar svemira napravljen od kriptonita.
Trčao sam jutrima po jednom parku, nadajući se da ću vidjeti ovu jednu jogunastu i ludu malu (sunce li joj njeno) i smršao neviđeno u tom procesu ali male, ujutru, nisam vidio. Zasad, progres zaobilazi taj park, pa je moguće, mada malo vjerovatno, da je ako nastavim trčati nekad i stignem. Mada, previše sam ja star za tu... zabavu ( i nepopravljivi sam hedonista) a i dok sam ja trčao mala je počela da se šminka i prestala da bude klinka (sunce li joj njeno, ono nenormalno).
Vjerovala ili ne zvala me ja da idemo nasamo u mračni park, jedna mala koja je znala šta hoće. Zvala me je ali nisam otišao. Znam, do mene je ali šta da radim. Gdje nema hemije džaba fizika i geografija.
Čujem ovih godina se parkovi prodaju kao ledine (baš kao da bisere prodaješ kao klikere) a ni cijena nije loša. Nešto razmišljam, ukoliko onolika ledina košta toliko koliko kažu, evo ja ću da uzmem kredit (pod najnepovoljnijim uslovima) i da otkupim onu lipu iz prvog paragrafa, klupu iz drugog, stazu iz trećeg (ili makar komad od 10 m kud mora proći) i ono malo tajno mjesto koje čuvam da na njemu prvi put poljubim poslednju ženu u koju ću se zaljubiti.
Skupio bih eto par tih stvari i obećavam ne bih ništa na njima gradio. Možda bih samo postavio pločice da navode značaj mjesta. Sabrao bih ih da i ja, kad je već Tito mogao, imam svoje staze evolucije.
Коментари
Постави коментар